Ceca i Robert: „Ljubav nema granica“

Ceca je rođena u Aranđelovcu gde je živela sa roditeljima i tri sestre. Udala se veoma mlada i rodila sina. Još dok je bila u porodilištu, nadležni organi su procenili da Ceca nije sposobna da brine o novorođenčetu. Zvanično je bila kategorisana kao lice sa umerenim stepenom intelektualnih poteškoća i lišena poslovne sposobnosti: „Mene su iz porodilišta preselili u Ustanovu u Velikom Popovcu, a sina su odveli u drugi dom. Od tad nisam videla ni njega, ni bilo koga od svoje porodice“ – započinje Ceca svoju priču.

Ceca je skoro 20 godina korisnik Ustanove za odrasle i starije „Gvozden Jovančićević“ koja se nalazi u selu Veliki Popovac u blizini Petrovca na Mlavi. Ustanova se brine o približno 250 osoba sa intelektualnim i psihosocijalnim teškoćama. „Navikla sam se brzo. Pa, šta ću? Nisam imala kud. Tamo sam svakog dana nameštala krevete i pomagala u kuhinji.“ Ceca se kasnije preselila na farmu u sklopu Ustanove gde je sa još sedmoro korisnika brinula o bašti, cveću i domaćim životinjama. „Nije mi bilo teško da radim, ali u Ustanovi nas je bilo baš previše. A i živeli smo na selu. Ja sam htela da živim u gradu, da imam komšiluk, da se družim i da nađem posao“ – kaže Ceca.

Prilika se pojavila u leto 2014. godine kada je Ustanova u Velikom Popovcu postala partner na projektu „Započnimo život“ (Getting a life) predvođen češkom nevladinom organizacijom „Čovek u nevolji“ (People in Need). Cilj projekta bila je deinstitucionalizacija osamnaestoro korisnika, odnosno njihovo preseljenje iz Ustanove u gradske kuće gde će živeti uz podršku asistenata. Projekat „Započnimo život“ ostvarivan je kao deo većeg projekta „Otvoreni zagrljaj“ (Open Arms) koga su podržali Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja i Ministarstvo zdravlja Republike Srbije, a finansirala Evropska unija.

Ceca se sa još petoro ljudi sa intelektualnim teškoćama preselila u proleće 2015. godine u Petrovac na Mlavi. Početak nije bio lak, ali uz podršku asistenta i svih ljudi koji su bili uključeni u projekat, zajednica ovog malog grada polako je prihvatala nove stanare.  „Sve se promenilo“ – kaže Ceca – „u gradu je lepše, ima mnogo ljudi. Mogu da se šetam, da idem na priredbe, na vašar, da se družim sa komšilukom, da idem sama u prodavnicu. Ima ljudi koji neće ni da ti se jave na ulici, ali mnogo više ima onih koji su dobri prema meni“.

U okviru projektnih aktivnosti, Ceca je završila kurs pletenja i heklanja, trening za korišćenje novca, postala je član biblioteke, volontirala je u Zavičajnom muzeju: „Išla sam ujutru da počistim galeriju, a posle sam prala keramiku sa arheolozima iz Petrovca i iz Beograda. Milica mi je bila šefica i ona je mnogo dobra i lepa žena. Uvek bih radila za nju!“ – kaže Ceca.

U Cecinom životu dogodilo se više stvari za jednu godinu u Petrovcu, nego za 18 u Velikom Popovcu. Jedna promena joj je, kako kaže, ipak najdraža.

„Robert je iz Melnice, to je selo blizu Petrovca. On radi privatno, seče drva motornom testerom. Upoznali smo se u prodavnici. Hajde ti pričaj!“ – kaže sa osmehom Ceca Robertu, simpatičnom trideset trogodišnjaku koji sedi pored nje. „Prvi put sam je video na turniru u malom fudbalu. Tu ceo grad dolazi i bilo je mnogo gužve, ali ja sam nju zapazio. Rekao sam sebi: 'Kad tad ću da je upoznam'. I jednom, odem u prodavnicu, a ona tamo. Priđem joj da se upoznamo, pitam je za broj i zamisli, ona mi da! Sutra sam je zvao na piće. Hteo sam da je izvedem u svaki kafić u Petrovcu! I eto, od 13. septembra prošle godine smo zajedno“ – priča Robert.

Stroga pravila u rezidencijalnim ustanovama na osnovu kojih je Ceca živela mnogo godina, naveli su je da pomisli kako nema prava da ostvari partnerski odnos sa nekim, pogotovo ako ta osoba nije korisnik ustanove. „Mislila sam da će asistenti da se ljute, da će da nam zabrane da se viđamo. Zato smo u početku krili da smo zajedno, a kad su saznali i hteli da upoznaju Roberta, mnogo sam se uplašila“ – priseća se Ceca.

Na njeno iznenađenje, asistenti usluge Stanovanja uz podršku nisu imali ništa protiv, pa su Ceca i Robert nastavili svoju vezu bez ikakvih strahova. Robert često dolazi kod Cece, druže se sa ostalim ukućanima i sa komšilukom. Ceca je bila pozvana kod Robertove tetke na slavu: „Ja sam samo sedeo i uživao kako njih dve zajedno rade, pa nešto pričaju, pa se smeju. Milina! Uskoro ću da je vodim da upozna i moju sestru koja živi dalje od Petrovca“ – planira Robert.

On kod nje najviše voli što je, kako kaže, dobrodušna, a ona kod njega što je fin i ne voli da se svađa. „Momci treba da pruže devojkama nežnu pažnju i poštovanje. To, na primer, znači da treba devojci da kupiš neki slatkiš i da je vodiš na čaj, da porazgovaraš sa njom, da se šetate i da je zagrliš“ – objašnjava Robert.

„Pre neko veče smo se moja cimerka i ja izgubile! – prepričava Ceca nedavni događaj – „Vraćale smo se kući autobusom, izašle smo na pogrešnoj stanici i krenule smo negde, ne znamo ni mi gde. Već je bio mrak i padala je kiša, a mi bez kišobrana. I ja sam onda pozvala Roberta da proba da nas nađe. Ja sam mu objašnjavala šta vidim oko nas i na kraju nas je našao“ – objašnjava ona. „Kada sam ih konačno sreo, obe sam ih zagrlio onako pokisle. Laknulo mi je što su dobro“ – kaže Robert.

Pozitivne promene se nastavljaju: Ceca je prošlog leta posetila svoju rodnu kuću posle 18 godina. Provela je vikend kod jedne od sestara. „Srce mi je bilo puno. Pila sam kafu sa majkom i ocem, pričala sam sa sestrama, zet je spremao roštilj posebno za tu priliku. Ja sam htela da im pomažem po kući, ali oni mi ništa nisu dozvolili da radim. Kažu da ja nisam došla da radim, nego da uživam. A asistenti su mi rekli da bih mogla uskoro i sina da posetim“ – prepričava Ceca.

„Sad u životu imam sve. Jedino što mi fali je posao. Ja bih volela da čistim ili da brinem o starijim osobama. Ali gde to da nađem? Gde god da pitam, nema posla za mene“ – kaže Ceca.

U najvećem broju slučajeva, osobama sa intelektualnim teškoćama oduzeta je poslovna sposobnost, što predstavlja jednu od glavnih prepreka za njihovo uključivanje u svakodnevni život zajednice. Bez poslovne sposobnosti, osoba ne može da sklopi nikakav ugovor, da odlučuje gde će i s kim živeti, lišena je roditeljskog i biračkog prava – suštinski, pravno je tretirana kao dete i umesto nje odluke donosi staratelj. Zbog toga su tokom projekta „Započnimo život“ započeti značajni napori da bi se korisnicima vratila poslovna sposobnost. Dok se ne pravno ne reguliše Cecin status, ona će moći da obavlja tek privremene i povremene poslove. Njena želja da radi je zaista velika, pa svakodnevno aktivno traži zaposlenje uz podršku asistenata. Ipak, za sada najviše vremena provodi kod kuće.

„Tokom dana pospremam sobe, čistim dvorište, kuvam, pijem kafu sa komšinicama, a uveče Robert dolazi kod mene ili idemo u šetnju“.

„Volim da je izvedem na kafu ili da jedemo kolače, a posle šetnja. Pričamo, pa malo poćutimo, pa posle opet pričamo. Kad se dvoje slažu i kad postoji poštovanje, ljubav onda nema granice. Je l' tako? – pita Robert Cecu. „Pa, valjda je tako“ – sa osmehom odgovara ona.